Korist ?

  Počele su neke zagonetke da mi se motaju u glavi. Dobivam neke poruke tako zagonetne  da u glavi postaju još zagonetnije. Najbolje bi bilo da to ostavim po strani , da se zagonetka sama odgonetne, ali neki mi đavo ne da mira pa tumačim nečije misli, poruke za koje nisam siguran ni da se odnose baš na mene. Iako me znakovi upućuju na to da ima neke veze sa mnom. Dođe mi tako, kada vidim poruku, nečiju, da sve pošaljem u neku stvar i da kažem može li to nekako otvorenije , direktnije bez rebusa u toj nekoj poruci. Šta je subjekat, šta je predikat a šta objekat? Veoma prosto i jednostavno. Naša gramatika je tako jednostavna, kažem, ja pišem pismo nekome. Sve je tu poznato osim one osobe kojoj pišem pismo. To je donekle rebus koji treba da se riješi. Nervira me užasno kada neki ljudi hoće nešto da kažu , ali ga zakukulje, zamumulje pa ne znam ni da li hoće nešto da kažu, da li nešto možda osjećaju ili prepričavaju neku dramu koju su vidjeli na TV-u.
Naš jezik je , u tom nekom kontekstu , veoma praktičan, slikovit , jednostavan. Jezik je zapravo slika misli nekog naroda. Što jednostavniji, jednoznačniji , oštriji, slikovitiji i  jezgrovitiji to više odslikava odraz stanja misli i duha nekog naroda. Misao mora da bude čista da bi komunikacija, bila ona u vidu pjesme, teksta ili govora pa čak i slike, filma ili nekog drugog umjetničkog djela , odslikavala onu jednoznačnost koju bi trebala da ima.

Ustanem ujutro, pogledam u nebo, neko me pita, kakvo je vrijeme vani. Pa eto , kažem ja, onako je, ima par oblaka, sunce izašlo, ptice pjevaju na granama. Jutro je. Srijeda. A možda i četvrtak. Eno prolijeće avion gore , bit će da je neki putnički. Možda i kiša padne danas. A bit će ipak da je srijeda. I to prva u mjesecu. Izgubim se u tim svojim šarenim mislima tako da zbunim samog sebe, a i svog sugovornika, koji me pitao sasvim jednostavno pitanje, kakvo je vrijeme vani. Doduše , ja sam sebe nisam zbunio , ja sam oduvijek zbunjen, uskomešan nekim svojim fantazijama, željama , mislima. Sa jednom misli da li ću a sa drugom da li neću. A šta i kako to ni sam ne znam. Srećete li vi ovakve ljude? Zbunjene, nedorečene. Puni svega i svačega, sa mislima koje prestižu jedna drugu kao da su na nekoj utrci. Dobro je, ako ih samo srećete. I zbog svih tih nekih zbunjujućih, nedorečenih, šareno bijelo-crnih fantazija, aritmetike i kojekakvih drugih čuda koje nas zaokupljaju od nastanka svijeta, a danas jos više, slijedi ovaj odlomak, iz "Zapisa iz podzemlja". Tu sam knjigu pročitao davno , baš davno. Neki dan sam opet našao vremena da joj se okrenem , vratim i shvatim da je jedan od razloga , neke inspiracije za pisanjem došla možda nekada davno baš zbog ovog odlomka iz djela Dostojevskog, a  meni veoma drage knjige:

    " ...Ali sve su to pusti snovi. O, recite mi ko je to prvi kazao, ko je prvi objavio da čovek samo zato čini pakosti drugome što ne poznaje svoje prave interese; a kad bi ga prosvetlili, otvorili mu oči da vidi svoje prave, normalne interese, čovek bi odmah prestao da čini pakosti, odmah bi postao dobar i plemenit, zato što bi kao prosvećen čovek, shvatajući svoju pravu korist, upravo u dobru video svoju ličnu korist- a poznato je da nema čoveka koji bi mogao svesno raditi protiv svojih interesa – prema tome, počeo bi tako reći po neophodnosti da čini dobro.

    O nevinašsce! O , čisto, bezazleno dete! Pre svega kad je to bilo, u toku proteklih milenija, da čovek radi samo iz lične koristi? A šta da radimo s milionima činjenica koje svedoče da su ljudi svesno, to jest potpuno shvatajući svoju korist, potiskivali tu korist u drugi plan, i srljali drugim putem, na rizik, “na sreću”, iako ih niko nije terao tuda, već kao da su upravo hteli da izbegnu ukazani put, pa su zato tvrdoglavo i svojevoljno krčili drugi put, težak i besmislen, pipajući po pomrčini. Znači da im je tvrdoglavost i svojevoljnost bila prijatnija od ma kakve koristi…

   Korist! Šta je to korist? Možete li se poduhvatiti da sasvim tačno odredite u čemu je upravo čovekova korist? A šta ćemo ako se desi da ljudska korist, ponekad, ne samo što može već i mora da se sastoji u tome da čovek nekad poželi sebi zlo, a ne korisno? A ako je tako , ako je takav slučaj moguć, onda celo pravilo ide do đavola. Šta mislite, ima li takvih slučajeva ? Vi se smejete? Smejte se , gospodo, samo odgovorite: da nema i takvih koji ne samo što se ne uklapaju nego se i ne mogu uklopiti ni u kakvu klasifikaciju. Jer , vi ste ,gospodo, koliko je meni poznato, ceo svoj spisak čovekovih koristi uzeli kao srednju vrednost iz statističkih podataka i naučno-ekonomskih formula. Jer za vas su koristi: blagostanje, bogatstvo, sloboda , mir, i tako dalje, i tako dalje, tako da bi čovek koji bi svesno ustao protiv tog spiska bio, po vašem mišljenju, a naravno i po mome, mračnjak ili i potpuno lud čovek, zar ne?

   Ali evo šta je čudnovato; zašto se uvek dešava da sve te statistike, mudraci i ljubitelji ljudskog roda, prilikom određivanja ljudskih koristi stalno zaobilaze jednu korist? Čak je ne uzimaju u obzir onako kako bi trebalo, a od toga zavisi ceo proračun. To još ne bi bila velika nevolja – prosto bismo uzeli tu korist i uneli je u spisak. Ali u tome i jeste sva nevolja što ova čudnovata korist ne ulazi ni u jedan spisak niti u klasifikaciju! Ja imam, na primer, jednog prijatelja….Eh gospodo, pa on je i vas prijatelj – uostalom, kome on nije prijatelj! Kad se sprema da uradi nešto, taj gospodin će vam odmah krasnorečivo i jasno izložiti kako mora postupiti po zakonima razuma i istine. I ne samo to , govoriće vam uzbuđeno i strasno o pravim , normalnim ljudskim interesima, s podsmehom će prekoreti kratkovide glupake koji ne shvataju ni svoju korist, ni pravi značaj vrline, i – tačno posle četvrt sata, bez ikakvog naročitog povoda sa strane, već upravo po nekom unutarnjem impulsu koji je jači od svih njegovih interesa – postupiće sasvim suprotno, to jest otvoreno će ustati protiv onoga o čemu je govorio : i protiv zakona razuma, i protiv lične koristi – jednom rečju, protiv svega…

  Upozoravam vas da je moj prijatelj tipična ličnost, i zato je nekako teško samo njega kriviti. Eto , u tome i jeste stvar, gospodo. Ne postoji li, doista, nešto što je svakom čoveku draže i važnije od njegovih najvećih koristi, ili (da ne narušavam logiku) postoji li nekakva najkorisnija korist ( upravo ona zaobiđena o kojoj smo sad govorili), važnija i korisnija od svih drugih koristi, zbog koje je čovek, ako zatreba, gotov da ustane protiv svih zakona, to jest protiv razuma, časti, mira, blagostanja – jednom rečju, protiv svih onih divnih i korisnih stvari – samo da bi postigao tu osnovnu  i najkorisniju korist koja mu je draža  i važnija od svega.

-         Ali , ipak korist – prekidate me vi.  – Dozvolite da se objasnimo – nije reč ovde o kalamburu , već o tome što je ta korist upravo po tome zanimljiva što ruši  i lomi neprestano sve naše klasifikacije i sve sisteme koje su ljubitelji ljudskog roda stvorili radi ljudske sreće. Jednom rečju, smeta svemu. Ali pre nego što vam kažem koja je to korist, hoću lično da se kompromitujem i zato drsko izjavljujem: da su svi lepi sistemi i sve te teorije koje ukazuju čovečanstvu na njegove prave i prirodne interese, tvrdeći da bi čovečanstvo, kada bi insistiralo na tome da dostigne te interese, odmah postalo dobro i plemenito – da su sve te teorije, zasad, po mom mišljenju, čista algebra!

Da , algebra. Jer zastupati teoriju preporoda čovečanstva pomoću sistema njegovih ličnih interesa, to je, po mom mišljenju , skoro isto … isto što i tvrditi , na primer, po Beklu, da čoveka oplemenjuje civilizacija , da na taj način postaje manje krvoločan i sve manje sposoban za rat. Po logici, izgleda da je doista tako. Ali čovek toliko voli sisteme i apstraktne zaključke da je u stanju hotimično da unakazi istinu, gotov je da se ogluši i postane slep za činjenice, samo da bi opravdao svoju logiku. Uzeo sam ovaj primer zato što je i suviše izrazit. Pogledajte oko sebe; krv se potocima proliva, i još nekako veselo kao da je šampanjac. Evo, pogledajte naš devetnaesti vek, u kome je živeo i Bekl. Pogledajte Napoleona – i onog velikog i ovog sadašnjeg. I Severnu Ameriku – večni savez. I, najzad, karikaturu od države – Slezvig-Holstajn.

   Šta li civilizacija oplemenjuje u nama? Civilizacija stvara u čoveku samo mnogostranost osećanja i … apsolutno ništa više. A tokom razvitka te mnogostranosti čovek će, možda , i dotle doterati da će pronaći nasladu i u prolivanju krvi. Jer to se njemu već dešavalo! Jeste li primetili da su najsuptilniji krvoloci bili skoro svi odreda najcivilizovanija gospoda, kojima razne Atile i Stenjke Razini nisu dorasli ni obuću da čiste, a što nisu tako jako upadljivi kao Atila i Stenjka Razin, to je samo zato što se često sretaju, što su suviše obični i oči su se na njih navikle. U svakom slučaju, čovek je od civilizacije postao, ako ne još krvoločniji, a ono sigurno gore i odvratnije krvoločan nego što je bio ranije. Ranije je gledao u krvoproliću pravičnost i mirne savesti je tamanio onoga koga je trebalo; a mi se danas , iako krvoproliće smatramo za gadost, ipak tom gadošću bavimo, i to još i više nego ranije. Šta je gore? – Odlučite sami!

   Kleopatra je , kažu (izvinite što uzimam primer iz rimske istorije), volela da zabada zlatne čiode u dojke svojih robinja i nalazila je nasladu u njihovim jaucima i grčevima. Reći ćete da je to bilo, relativno uzevši , u varvarsko doba; da je i sad varvarsko doba zato što se (govoreći relativno) i sada zabadaju čiode; da i sad čovek, iako je već naučio da ponekad jasnije gleda nego u varvarsko doba, još ni izdaleka nije navikao da postupa onako kako mu govore razum i nauka. Ali, vi ste ipak potpuno ubeđeni da će se čovek neminovno naučiti kad sasvim nestanu stare rđave navike i kad zdrav smisao i nauka potpuno prevaspitaju i normalizuju čovečju prirodu. Vi ste ubeđeni da će čovek tada sam prestati da greši dobrovoljno i da će, tako reći, hteo-ne hteo, prestati da deli svoju volju od svojih normalnih interesa. I ne samo to – tada će, kažete vi, nauka urazumiti čoveka( mada je to, po mom mišljenju, luksuz) da u stvari nema ni volje ni kaprisa, i da ih nikad nije ni imao- da je nešto slično klavirskoj dirci, ili čepu na orguljama, i da , pored toga, u svetu još postoje i prirodni zakoni; te sve što on radi ne biva po njegovoj volji, već nekako samo od sebe, po prirodnim zakonima. Znači , treba samo otkriti te prirodne zakone, i onda čovek neće odgovarati za svoje postupke i živeće neobično lako. Svi ljudski postupci biće tada, naravno, proračunati prema tim zakonima, matematički, kao u logaritamskim tablicama do 108 000, i biće uneseni u kalendar ili još bolje, pojaviće se dobronamerne knjige slične današnjim enciklopedijama, u kojima će sve biti tačno proračunato i označeno, tako da na svetu neće više biti ni postupaka ni zbivanja.

-         Tada će (sve ovo govorite vi) nastati novi ekonomski odnosi , sasvim gotovi, izračunati sa matematičkom tačnosću, te će za tren oka nestati sva moguća pitanja upravo zato što će se na njih dobiti svi mogući odgovori. Tad će biti izgrađen kristalni dvorac… Tada…Jednom rečju, tada će doleteti ptica Kagan… Naravno, uopšte se ne može garantovati (ovo sad ja govorim) da tada neće , na primer, biti strašno dosadno ( jer šta će čovek raditi kad sve bude izračunato po tablici), ali će zato sve biti neobično trezveno i razumno, Naravno, šta sve čovek neće izmisliti od dosade! Jer i zlatne čiode zabadaju od dosade, ali to sve nije ništa.Gadno je to ( i ovo ja govorim) što će se tada, ne lezi vraže, ljudi i zlatnim čiodama radovati. Jer čovek je glup, fenomenalno glup. To jest, nije uopšte glup, ali je toliko nezahvalan da se ništa nezahvalnije ne može zamisliti. Ja se , na primer, neču nimalo začuditi ako se odjednom , sasvim iznenada, usred tog budućeg razumnog i trezvenog života, pojavi neki džentlemen ne baš plemenite, ili, bolje reći, nazadnjačke i podsmešljive fizionomije, i , podbočenih ruku na kukovima, kaže nama svima: “ A kako bi bilo, gospodo, da odgurnemo celu ovu razumnu trezvenost nogom u prašinu, samo zato da bi svi ovi logaritmi otišli do đavola, a mi opet da živimo po svojoj glupoj volji?”

Ovo još ne bi bilo ništa, ali zlo je u tome što će sigurno naći sledbenike: tako je čovek stvoren. A sve je ovo posledica ništavnog uzroka o kome, čoveku izgleda, nije vredno ni govoriti: naime, što čovek uvek i svuda, ma ko bio, voli da radi onako kako on hoće, a nikako onako kako mu diktiraju razum i korisnost. Čovek može želeti i protiv svoje lične koristi, a ponekad to neminovno i mora (ovo je moja ideja), jer svoje sopstveno voljno i slobodno htenje, svoj vlastiti , makar i najapsurdniji kapris, nasa fantazija, ponekad raspaljena do ludila – sve to upravo i jeste ona prećutna , najkorisnija korist, koja se ne uklapa ni u kakvu klasifikaciju, i koja sve sisteme i teorije večito ruši u paramparčad. I kako su samo izmislili ti mudraci da je čoveku potrebna razumna i korisna želja? Zašto razumna i korisna želja? Čoveku treba samo jedno: samostalna volja, pa ma koliko ga ta samostalnost koštala i ma čemu vodila. A i ta volja… đavo bi je znao…."