Na početku puta

     

   Naše želje su čudna stvar. Da li su one potaknute nekim našim saznanjem o budućim događajima pa se pojavljuju, tako nenadano, na način koji nam nije shvatljiv. Okupiraju nam misli pa nam se čini da su to naše želje i nadanja, nesvjesni da je to možda samo naša vizija budućnosti koju oblikujemo onako kako smo u stanju to činiti. Bog u svakom slučaju ispunjava želje, ponekad ne baš onako kako smo ih mi zamislili, već na način koji nam se ni u snu nije pojavljivao.

U ranoj mladosti, u mojim maštarenjima o svijetu i životu, pojavila se želja da putujem oko svijeta, da prođem širokim prostranstvima Zemlje i upoznam druga podneblja i ljude. U početku je ta misao bila lepršava kao leptir. Nestalna. Pojavljivala bi se u trenucima kada bih držao udžbenik sa nekom materijom koja me nije interesovala i zapravo me tjerala negdje daleko od sobe u kojoj sam učio školsko gradivo, u neke daleke krajeve, za koje sam znao da postoje i koji su mi u mislima postajali bliski. Moram biti zahvalan tim dosadnim temama koje su me tjerale na maštarenja o svijetu u kojem živimo, i o nekim neistraženim oblastima koje su me privlačile. Još od dana kada sam prohodao, u meni je bio taj duh istražioca, duh koji me uvijek nagonio da saznam šta je iza brda tamo na kraju livade na kojoj sam se igrao. Tamo preko rijeke koju nisam mogao preći. Tamo preko granica naše domovine, tamo gdje su neki ljudi pričali stranim jezicima, meni nepoznatim. Vremenom su se te misli ustalile, prerasle u želju, a onda polako u skicu plana o putu oko svijeta. Čak sam počeo od svog džeparca štedjeti novac za put koji sam pripremao, tamo u nekoj dalekoj budućnosti, onog dana kada završim škole i fakultet, i kada budem dovoljno samostalan da krenem na put. U svim tim slikama koje sam stvarao, vidio sam razne zemlje, daleku Afriku i njen živopisan svijet koji sam poznavao samo preko slika ili televizijskih emisija. Pa sam onda putovao, u mislima, južnom Amerikom, čudesnim ulicama Buenos Airesa ili penjući se uz visove Anda ili ploveći Amazonom. Svaka neinteresantna tema iz istorije ili jezika, razne Ilijade i Odiseje, razne hemijske formule glukoze i fruktoze upućivale su me na put, na želju da se otisnem kada se za to stvore uslovi. Moja želja je oscilirala, u trenucima kada sam provodio vrijeme u društvu ili na odmoru, ona je nestajala da bi se opet pojavljivala kada bi oko mene zavladala monotonija školskih obaveza, i savlađivanje gradiva za koje nisam bio siguran da li će mi uopće trebati kroz život. O tom svom planu nisam nikad nikome govorio, vodio sam mali dnevnik sa grubom skicom plana, nikad jasno izlažući kakvi su mi planovi, već onako uvijeno, dvosmisleno, kao pišući neki esej, u raznim stilskim figurama, nagovještavajući šta bi plan mogao biti. U tom dnevniku je vođena i blagajna sa stanjem ušteđevine. Kao i svaki plan, ovaj je imao svoj vremenski početak i mjesto odakle bih krenuo i kuda bih se uputio. Mjesto polaska, Sarajevo, bilo je već otpočetka utvrđeno, a vrijeme kada bih trebao krenuti je matematski ukazivalo na početak devedesetih godina dvadesetog vijeka. Jedino ruta puta nije bila jasno utvrđena iako je vremensko trajanje potrebno za obilazak svijeta bilo određeno okvirno na nekoliko godina. U tim maštarenjima, nisam razmišljao o svojoj porodici, bratu i roditeljima, niti o prijateljima niti o ljubavima. Sve je to bilo u drugom planu, jer je glavni cilj bio put u nepoznato. Razlažući planove, u svojim mislima, jedna ruta je postala dominantna i najprivlačnija, skoro pa realna. Krenuo bih na istok, preko Srbije i Makedonije u Bugarsku pa onda do Istanbula i dalje kroz Anadoliju na istok. Tu se negdje ruta prekidala, još nesiguran da li da put nastavim na istok prema Iraku i Iranu i dalje u Aziju ili da skrenem na jug, prema Bliskom istoku u Siriju pa Liban i Jordan, i dalje na jug u Afriku. Bezbroj puta sam u mislima prošao tim putem na istok preko Sofije, Istanbula, Ankare, uvijek nanovo dodajući detalje koji su mi u mašti izgledali zanimljivi. I što sam više imao vremena za maštarenje dalje sam stizao na svom putu.

Kažu, da bi se želja ostvarila ne treba o njoj aktivno misliti, treba je zamisliti i pustiti vrijeme da odradi svoje kako bi se želja ostvarila. Sazrijevajući i provodeći mladost u Sarajevu moje maštaranje o putu oko svijeta se spontano povuklo. Zaljubljen u grad koji sam svakodnevno otkrivao, shvatio sam da je to mjesto koje daje radost srcu mom. Da li su to bili mirisi grada, njegov oštar vazduh ili hladna voda, dobrodušni ljudi, prijatelji ili familija, simpatije i ljubavi, specifičan govor grada. Mjesta na koja se izlazilo, hrana, sport ili muzika. Vječno ispijanje kafe i lakoća postojanja koju sam osjećao svakim novim jutrom. Svaki novi povratak u Sarajevo s raznih putovanja, donosio je nanovo osjećaj radosti i bez obzira na ljepotu mjesta s kojih sam se vraćao, dolazak u Sarajevo je svaki put imao posebnu draž. Sve te male svakodnevne stvari koje su hranile moju dušu mirom i ljubavlju, odgurnule su moje planove iz rane mladosti. Ostao je samo dnevnik koji me ponekad podsjećao na moja maštarenja i plan za put.

 

A onda se preko noći datum polaska jasno ukazao. Petak, 17. aprila 1992. sasvim neočekivano preko Beograda, Skopja i Štipa krenuo sam kroz Bugarsku do Istanbula i dalje na Bliski istok, u Siriju. Bilo je baš onako kako sam u svojoj mašti planirao mnogo godina ranije. Jedino što je želja, ona mladalačka, da se putuje nestala. Ali bilo je već kasno da se odustane. Na to su upozoravale slike nadolazećeg rata i neki tamni oblak koji se nadvio nad Bosnom. Slike Istanbula, Damaska, Latakije postajale su bliže i bile onakve kakve sam ih u svojim maštarenjima oslikavao. Sve mi je na neki neopisiv način bilo poznato. Kada sam jedne večeri s ocem šetao ulicama Latakije, na njegovo pitanje kako mi izgleda Sirija i grad u koji sam stigao, rekao sam kratko, baš onako kako sam zamišljao ovaj arapski svijet. Žive ulice, mnoštvo ljudi na ulicama, ulični prodavači, glasni govor i galama. Arapska muzika u pozadini. Mora da sam to vidio u nekom svom prethodnom životu ili u snu. A želja, je li stvarno bila želja ili vizija nečega u budućnosti?

Molitva

     Čini mi se da smo došli pred nekakav zid , nevidljivi , gdje su nam ruke vezane, gdje uporno tražimo uporište tamo gdje ga nikad nije ni bilo. Ovo vrijeme je idealno za molitvu. Iskrenu, iz srca, jer naše bivstvovanje potiče iz srca.

  Jednom davno, dok sam boravio u Siriji ,  shvatio sam koliki uticaj molitva može da ima na čovjeka, u ovom slučaju dijete , djevojčicu od nekih desetak godina. Moja porodica je imala stan na prvom spratu u jednoj trokatnici. U prizemlju je boravila sirijska familija koja je došla u Latakiju na ljetni odmor.  Ispred zgrade u kojoj smo stanovali su bila parkirana naša kola. U večernjim satima sam obično sjedio u autu slušajući vijesti sa radija iz naše zemlje u kojoj je uveliko bjesnio rat.  Negdje oko deset sati naveče, u stanu ispod nas, palilo bi se svjetlo u jednoj sobi. U nju bi ulazila djevojčica, prostirala serdžadu i otpočinjala uvijek u isto vrijeme molitvu. Nisam nikada zurio ili previše zagledao u njihov stan dok je ona klanjala jaciju namaz ali sam bio svjestan da to čini. Spokojno i mirno ona bi se posvetila zadnjoj molitvi u toku dana i u  tim trenucima bi zavladao neki blaženi mir svuda okolo. Ne bi bilo vriske, galame ili bilo kakvog neprijatnog zvuka. Sav okoliš bi se za vrijeme molitve umirio. Da li je to bila snaga molitve  djeteta, koje je redovno i posvećeno obavljalo taj akt svakog dana u isto vrijeme?  

Nakon molitve bi lagano , nečujno kao mačka , ustajala , gasila svjetlo i kretala na počinak. I tako svaki dan , u isto vrijeme. Vjerovatno je to činila svakodnevno, naučena od malena da se moli, da odvoji vrijeme da se zahvali  Tvorcu. Tu djevojčicu nisam nikada sreo, ostala je samo njena sjena ispunjena blagošću i mirom koja se redovno pojavljivala i koja me uvijek asocirala na našu vezu s Bogom i  čudesnu moć koju molitva ima.

 Prije nekoliko godina sam sjedio sa svojim dugogodišnjem prijateljem sa studija. Po običaju iz studentskih dana ostali smo do svitanja zajedno u razgovoru koji nije imao kraja. Kao da smo nastavljali razgovor koji smo započeli negdje osamdesetih godina prošlog vijeka.  U jednom trenutku smo se u razgovoru dotakli Boga. Moj me prijatelj upitao ako je ljudska vjera jaka i ako je  posvećena Bogu , kako možemo biti sigurni da nismo posvećeni nečem drugom a ne samom Tvorcu. Osmijeh mi je preletio preko lica, znajući na šta asocira moj prijatelj. Nisam odgovarao samo je taj osmijeh lebdio između nas dok sam u mislima vidio siluetu sirijske djevojčice nakon molitve. Njeno polje je bilo svijetlo, mirno i spokojno. Samo ta spoznaja čistoće duše nakon iskrene molitve i lakoće koju čovjek ima u tim trenucima je dovoljna da odagna sve sumnje koje se pojave u mislima vjerovatno ponukane aktima svih onih drugih entiteta koji se miješaju između nas i Tvorca našeg. Jer naš Tvorac je kao rijeka koja teče. Nama je teško odlučiti se zaplivati rijekom ali kada se za to odlučimo onda je rijeka naš spas i naš mir, naš vodič i putokaz naročito u neizvjesnim vremenima koja nas dotiču.

                              

Tunel

     Apatija. Nije Opatija, to prelijepo mjesto u Istri nego apatija, siva tmurna i dosadna. Ogromna je zavladala. Kako li nam je samo uspjelo da upadnemo u tu sveopću apatiju. Kao da nas je neko štapom tjerao, tjerao i natjerao u tor. Pa se osjećamo sigurnim samo u toru. Jesmo li blizu ograde tog tora, našeg mjesta prebivanja, osjećamo se uplašeni, usplahireni, puni zebnje. Tražimo izlaz a svim silama se trudimo da ga ne nađemo.

  I ja sam negdje na sredini tora, ne pada mi na pamet da idem do Antarktika, da vidim da li je tamo kraj svijeta. A ne bi mi ni dali. Zabranjena zona. Ko zna šta bi mogli otkriti kada bi došli do ivice. A volio bih zaviriti i na taj Sjeverni pol. Da vidim ima li tamo neka rupica, koja dole negdje gleda, otvara nove vidike.

Dobro smo istrenirani. Ne pada nam pamet da skrenemo bilo gdje. Već onako kako nam kažu da treba da radimo , mi radimo , poslušno, odano, predano. Ne pitajući neka logična pitanja. Utjeraju nas u tunel, kažu, možete pravo , tamo na kraju je izlaz iz tunela, a možete i da se vratite ovdje odakle ste krenuli. Samo dvije opcije. Nijedna od njih ne čini nas sretnim , zadovoljnim. Osjećamo se uskraćenim u tom tunelu. Najgore je kada nam misli upadnu u taj tunel, kada idemo pravo , i ne skrećemo. Kada su nam misli zarobljene. Oh dobro je da nismo još uvijek kolektivno poludili.  Još uvijek ima zrnce razuma među nama.

  Sjetih se vica kada su Bosancima dali da kopaju tunel , da ga prave. Napraviše dva o istom trošku , jer su se negdje na pola puta mimoišli , ovi s jedne i oni sa druge strane. Današnjem svijetu treba malo više tih Bosanaca koji zalutaju, traže , ispituju, kopaju. Ne predaju se. Ne drže se kruto skica i planova, nego onako po osjećaju nekom unutarnjem, rade, bore se, kopaju... Isuviše je danas u svijetu planova. Sve se planira. Sutra ujutro ću ustati u osam sati, popiti kafu nakon onog jutarnjeg rituala u kupatilu. Pa ću onda da ...

Sve u minutu programirano. Joj zaboli me glava od svih tih planova, mojih ličnih a i kolektivnih. Ja sam neplanski došao na svijet, sasvim spontano. To mi je zapisano u genima, pa zašto onda da živim planski.

Ako je ko planirao moj dolazak , to je onaj Svevišnji  i jedino je njegov plan, realan , moguć i ostvariv. Sve ostalo smo samo umislili da možemo, da hoćemo ili da moramo.

 Mi smo skrenuli već odavno sa tog jedino mogućeg plana, zavaravamo sebe a i one oko nas da znamo šta i kako nam je činiti. Mi apsolutno ništa ne znamo. Mi ne znamo ni da li ćemo se sutra probudti. Toliko taj naš plan doseže. Planiramo da se popenjemo na Mont Everest a nismo sigurni da li nas ujutro čeka novi dan. Mi trčimo u budućnost a nismo prisutni u sadašnjosti, jedinom mogućem mjestu gdje možemo biti. Ili smo posegnuli za prošlošću jer nam sadašnjost izgleda siva , tmurna, apatična.

Kako sebe pronaći u svijetu koji se gubi. Kako se otrgnuti od apatije, te ogromne težine koja nam je na leđima pa ne možemo da odahnemo, nego jurimo , jurimo, pričajući o slobodi. Zar je sloboda jurnjava, trčanje... Sloboda je mir, ljudske duše , kada duša zna da je plan samo jedan, jedini moguć i da sva naša jurnjava, povinovanje onom štapu koji nas tjera s jednog kraja livade na drugi je samo iluzija.

Držati se dalje od tunela, i onog stvarnog ali još više od onog u koji naše misli upadaju, navođene vanjskim uticajima, koji , ako ćemo iskreno govoriti, veoma mali uticaj imaju na nas, na naše duše.

Ostati vani, biti svoj , ma kako teško to bilo je smisao koji ljubav unosi u naš život, spašavajući nas od tog osjećaja apatije koji svakim danom osvaja ovaj svijet. Jer biti svjestan tog velikog plana je najbolji lijek protiv apatije, protiv svih iluzija kojima smo opsjednuti svakodnevnim posmatranjem svijeta u kojem živimo.

Stari most

    Provlače se godine. Idu jedna za drugom. Nose u sebi miris prošlosti. Neke davne. Čudno je to, kada čovjek gleda unazad, u to prohujalo vrijeme, kako prošlost izgleda u očima koje gledaju, tako blisko. A onda opet kada se čovjek zagleda u budućnost ne vidi dalje od svog nosa iako je ta budućnost svakog trena bliža ovom našem postojanju, trenutku u kojem živimo. Oduvijek sam razmišljao zašto je to tako ali odgovora nisam našao. I dan danas stojim na toj međi između prošlosti i budućnosti. Čekajući odgovor koji je tu, sakriven od naših pogleda.

  Stari most u Mostaru. Nadvio se nad Neretvom, mirno i spokojno stoji između kula na dvije strane rijeke. Na tabli pored mosta stoji napisano „Snaga svoda“

 Sve što je trebalo reći za taj most je rečeno u te dvije riječi. Onaj koji je gradio taj most je to dobro znao, da nije , nikada se taj most ne bi vinuo visoko iznad hercegovačkog dijamanta, te prelijepe i zanosne rijeke, Neretve. A onaj koji ga je rušio i srušio je malo šta znao. No nije mi namjera da upadam u polemiku sa samim sobom. Nešto drugo me je povuklo da se nađem na Starom mostu. Okrenut na gornju , uzvodnu stranu rijeke, prema sjeveru. Gledam , kako se Neretva prikrada , podrivajući vjekovima stjenovitu obalu, stvarajući jedan specifičan stjenoviti konglomerat, po kojem je rijeka Neretva prepoznatljiva.

Pogled mi doseže daleko , ali slabo šta vidim. Zamišljen , gledam vodu koja dolazi. Okrećem se prema jugu. Promatram dole zelenu rijeku koja odlazi u pravcu mora. Hodam s jedne strane mosta na drugu. Brojim korake. Nije li naš život nešto kao taj Stari most. Ili ona granica sadašnjosti po kojoj hodamo. Gledajući u našu prošlost , okrenuti dole prema jugu kuda rijeka odlazi. Noseći sve ono što ovaj  trenutak nosi i prelazi u prošlost. Ili gledajući prema sjeveru, našoj budućnosti koja dolazi. Tanka je ta granica u vremenu, taj sadašnji trenutak.  Prolazan, ali uvijek tu gdje smo. Teško je od njega pobjeći, zapravo nemoguće. Prati nas. Čuva nas da ne odemo dole niz Neretvu , u prošlost, a ne da nam da krenemo isuviše brzo prema mjestu sa kojeg rijeka izvire. Taj naš život je zapravo Stari most , koji gradimo , sa samo par riječi. I snagom Kreatora koja nas prati. Treba paziti da taj život ne ode predaleko ni gore ni dole, nego da bude tu gdje nas sudbina vodi. Svi mi nosimo u sebi Stari most. I žalosno je kada bilo čiji Stari most , ode naprasno. Iz nečijeg hira ili mržnje. Rušeći bilo čiji Stari most, mi ubijamo sebe, i ne znajući šta činimo, ni drugima a ni sebi.

Samo Stvoritelj zna tajnu sadašnjeg trenutka, našeg života i Starog mosta. Nekima daje ljubav da se toj tajni približe ,snagu da stoje i ostanu na mostu i kad Neretva dole ispod  zahuči i podivlja , kad lomi i nosi sve ispred sebe ali i kad je tiha i mirna i kad je melem za oči. Ali isto tako daje ljubav i onima drugim kojima je srce otvrdnulo, okamenjeno otkrivajući im istu tajnu života gledanu iz sasvim druge perspektive. Onda nije ni čudo da iz te perspektive neki zaborave na tajnu utkanu u smisao života , radosti postojanja i ljubavi koja nas je sve stvorila.

Inat

    Došlo je to neko novo vrijeme, za kojim smo, još skoro do jučer , čeznuli. Pa gledam ljude oko sebe, promatram da li još uvijek ta čežnja izbija iz njihovih očiju. Nema čežnje u očima ljudi koje srećem. Postoji jedna velika praznina, strah i nespokoj.

 Budućnost obično donosi promjene, nekad male a nekad velike, za neke ljude nepremostive pa se oni jednostavno predaju, kažu da im je svega dosta i negdje tu počnu da se gube ako ne i skroz , izgube. I ja sam ponekad u tom timu koji djeluje izgubljeno, doduše ja se nikad ne predajem. Ja bih u neko prošlo vrijeme bio idealan lik za recimo, Gestapo. Ja se ne bih predavao, oni ne bi popuštali, ja bih se naoko možda i predao, da napravim malu pauzu a onda bih opet nastavio po svome. I vjerujte mi ne bih se predao, ostavio bih to Gestapu, tu predaju, jer mene ne pokreće sila i strah, nego nešto sasvim drugo, neki inat potaknut sjemenom ljubavi odavno posejanim.

   Otkud u ovome svijetu ovoliko ludosti. Ovo ludilo u koje smo zapali je stanje ljudske duše koja je pobjesnila, otpustila se sa lanca pa luta svijetom tražeći krivca , žrtve, sve ono što joj nije po volji. Strah me tog susreta bijesne duše sa Bogom. Jer volja bilo čija, pa i ta pobješnjela u susretu sa Božjom voljom je gubitnik. Neće to biti nimalo prijatan susret. Taj susret će da umiri i one najbjesnije. Samo to može da bude bolno. Toga me je strah , tog poludjelog , raspojasanog , pomahnitalog ega koji leži u svima nama i koji suludo hrli u susret  gore, na odavno zakazani sastanak. Da li je taj naš suludi ego svjestan tog susreta. Svega onoga što ga čeka pred vratima koja su još uvijek svima otvorena. Ego je postao zaposjednut nekom nemani , nekim zlom koje se širi kao kuga po cijelom svijetu.

 Zato ja već odavno ne pratim vijesti, ni na TV-u niti na radiju. Prestravim se kad nekako usput napola uha čujem najnovije vijesti. Čudim se ljudima koji svakodnevno prate vijesti, još mi nije jasno da nisu uzeli ašov u ruke i počeli kopati rupu, neko svoje sklonište u kojem bi se osjećali sigurnim. Jer to nekako ispada logično da čovjek u tolikoj ludosti koja vlada među ljudskom vrstom još uvijek nije šmugnuo u neku rupu, da sačeka neko novo vrijeme. Vrijeme kada će se ljudi voljeti kao braća, kada će poštovati sebe a i druge, kada neće zavidjeti jedni drugima, kada neće biti konkurencija ni sebi a ni drugima.  Kada neće biti bitno šta misle , šta rade, koji im je društveni status. Kada će ona ljubav koja u svima nama leži naći put da ispliva gore i da prevlada ovim svijetom. Ali nećemo doći do te ljubavi ako budemo kopali rupe, skloništa , svako za sebe. To je samo strah koji nema nikakve veze sa ljubavi. A strah, nespokoj i nemoć se javljaju kada se prate vijesti, slušaju kojekakva naklapanja pametnih a i onih koji to nisu.

  Najveća ljudska tragedija leži u tome što se ljudi bave stvarima koje ih se ne tiču. Kada bi ta ljubav prevladala ljudi bi znali čemu treba da se okrenu, kako da žive, šta da rade, da budu sretni. Ovako lutamo, ko zna koliko nam je ostalo još vremena ne bi li našli put koji nas čeka. Čini mi se da nije puno vremena ostalo da sjašemo sa pomahnitalog konja ili da uzde uzmemo u svoje ruke i umirimo poludjelu zvijer. Veoma malo je vremena ostalo. To je bar očigledno. Pogledajte samo kako vrijeme brzo leti, kako se jedna godina pretvara u nešto kratko , imate osjećaj da bi mogli da igrate ćize blize sa one linije na početku godine do one na kraju. Toliko se vrijeme sabilo da to nekim ljudima izgleda bolno, pa kao što rekoh predaju se u toj trci sa vremenom koje neumitno odlazi. Kao da nam je ostavljen pješčani sat na stolu pa gledamo one zadnje tračke pijeska kako se gube , nestaju i pitamo se koliko je još zapravo vremena ostalo da se napokon okrenemo ljubavi i završimo ciklus ludosti koji vlada ovim svijetom.

Svako to zrno pijeska koje nestaje na dnu pješčanog sata je svima nama opomena da ništa nije vječno, da sve ima svoj rok trajanja, da je ljudski život samo stepenica jedna, ka vječnosti kojoj svi mi pripadamo. I što smo više okrenuti ludosti ta zrna pijeska nestaju brže , gube se a i mi sa njima.

 

Hase

   

   U mladosti, dok mi je otac bio živ, često sam slušao priču koju mi je otac, ne jednom, govorio. Ni on je nije pamtio jer je i on tu priču čuo od svog oca, mog djeda. Bilo je ratno vrijeme, četrdeset i neka godina , u Sarajevu. Moj otac je bio još dijete. Jednog dana, na Vratniku su se našla dva čovjeka, zajedno. Moj djed , i njegov rođak, otac Asima Ferhatovića-Haseta. Kako to u ratu biva, uletili su u raciju ustaša koji su sve prisutne pokupili na kamion. Da li su ih vodili na prinudni rad , u logor ili na stratište, to mi otac nikada nije saopštio. Stojeći na kamionu, u gunguli koja je nastala , kada je kamion krenuo na svoje odredište, moj djed , je odlučno i bez premišljanja skočio sa kamiona i utekao svojim čuvarima. Za Hasetovog oca , nikad nisam imao hrabrosti da pitam , šta je bilo, da li se ikada vratio kući. Moj djed se izvukao i ostao živ. Sretna okolnost u toj raciji što niko od prisutnih nije bio legitimisan tako da poslije racije niko nije proganjao mog djeda. On je nastavio da radi u Kazandžiluku i tako dočekao kraj rata a tu je proveo i mnogo godina nakon rata.

  Ja , lično , nikada nisam upoznao Haseta. Valjda je to generacijska razlika, pa se mladi nisu previše pojavljivali na mjestima gdje su stariji provodili vrijeme. Samo jednom sam bio blizu Haseta, i to davne ’69-te kada se moj djed preselio na onaj , drugi svijet. To prvo veče , u kući žalosti, na Vratniku, sjedio sam u jednoj sobi sa ostalom djecom, dok su majka i sve ostale žene u familiji bile u drugoj sobi. Muškarci, a među njima i moj brat su bili to veče u Begovoj džamiji. Kada su se vratili gore na Vratnik, prenijeli su novost kako neko treba da dođe , to veče, da izjavi saučešće. Ja tada nisam  znao ni ko je i sta je Hase. Sjećam se da kada se pročuo glas da će neko da dođe, u kući se napravila takva gužva, da su se svi pomalo uspaničili tako da sam pomislio da će Tito lično da dođe u posjetu na Vratnik, u porodičnu kuću mog pokojnog djeda. Jer u tom uzrastu jedino sam, od poznatih ljudi, čuo za Tita. Nas djecu su odmah sklonili, zatvorili u sobu i rekli nam da se ne pojavljujemo niti da izvirujemo, ma šta da se desi. Stvarno je izgledalo kao da se nešto krupno dešava. Mi smo bez pogovora ostali u svojoj sobi, pitajući se u svojim glavama ko li to treba da dođe. Dok su u dnevnom boravku stariji onako sa dozom nespokojstva čekali da se pojavi najavljeni gost. Čuvena devetka tima sa Koševa.

   Sutradan je bila dženaza. Kišan , tmuran dan. Kao da se sva tuga naše familije pretočila u tu dugotrajnu jesenju kišu. Ja sam opet ostao u djedovoj kući sa ostalom djecom dok je moj stariji brat otišao sa ocem i stricom na poslednji ispraćaj djeda.

Nisam bio svjestan tog trenutka, još uvijek sam bio dijete od pet godina i tek mnogo godina kasnije sam donekle spoznao kako je taj dan izgledao gledajući fotografije sa dženaze.Između svih tih fotografija na nekima od njih, se vidi i Hase u svijetlom mantilu sa francuskom kapom na glavi , držeći u ruci kišobran. Nedaleko od njega , u istom redu stoji i moj brat, u kratkom kaputu, sa rukama u džepovima, dječak od osam-devet godina, koji neprikriveno posmatra poznatog fudbalera. Čovjeka zbog kojeg su me cijelo vrijeme školovanja pa i kasnije, gdje god bih se zatekao, na pomen mog prezimena uvijek pitali, a šta ti je Hase. Od Sarajeva pa do svih mjesta naše domovine u kojima sam se sticajem okolnosti zatekao.

A naš djed, već putujući na drugi svijet, je ostavio jedan neizbrisiv trag za sobom. Onako kako ga još uvijek pamtim, strog i dosljedan, prenio je na nas tu neku svoju posvećenost koju nikakvi vanjski uticaji nisu mijenjali. Još prije rata djed je bio navijač Želje, radničkog tima , koji se zapravo najviše volio. I kada je Hase započinjao svoju karijeru u Vratniku pa kasnije u Sarajevu (Torpedu) ni to nije bio dovoljan i jak razlog za našeg djeda da promijeni boju dresa iako mu je Hase bio blizak rod. Ostao je dosljedan toj svojoj mladalačkoj ljubavi, Želji, iako je uvijek, kao i moj pokojni otac sa simpatijom gledao bravure velikog majstora sa Koševa i radovao se svakom njegovom uspjehu.

                               

Љепота

   Да пробам ћирилицу , мало. Када се вратим мислима у то неко вријеме , тамо иза свих ових врлети, долина, провалија, које су се испријечиле између нас и тамо нечега, што ми зовемо прошлошћу , схватим да сам одувијек више волео ћирилично писмо. Некако је одувијек давало неку посебну љепоту док сам гледао, па и читао неки текст. Знам да ће многи од Вас да примјете како сам умјесто волио написао волео, а једини разлог за то лежи у томе што ми овај програм у којем пишем текст избацује грешку када пишем неке ријечи ијекавицом , ваљда је тако форматиран па очекује да пишем екавицом, када пишем ћирилицу. Али ипак ћу се држати ијекавице, те своје ријечи а не речи. Ево сада ми програм избацује грешку на екавици умјесто на ијекавици. Стварно наш језик има неку универзалну недослиједност коју ми само можемо да схватимо али тешко да то могу да ухвате програмери разних програма.

  Значи причати ћемо вечерас о љепоти. Писма. Додуше, писање ћирилицом није било лако, изискивало је много више енергије, умијешности, стрпљења... Срећа је па сада не користим оловку и папир него ову електронску машину. Све нам је данас , у овом свијету у којем живимо , олакшано. Па и то писање. Што на један начин ствара мали парадокс. Док су користили папир и оловку, људи су квалитетније писали а сада када нам је пружена могућност да брже и више пишемо ми пишемо слабије, очајно , досадно, испразно. Није ми јасна та законитост која влада.

Можда она нема никакве везе са технологијом, са оловком и папиром већ са унутарњим стањем човјека у данашњем свијету. Па самим тим и са стањем , свеобухватним, човјечанства.

  Ми смо данас у једној смијешној фази људске историје, о жао ми је , стварно ми је жао што нећу моћи да доживим бар хиљаду година. Да доживим ту неку 2964. годину па да се вратим у мислима у ово данашње вријеме и онако се добро исмијем свој нашој лудости, глупости, будалаштинама. Волим рецимо да гледам двије особе како воле да се покажу, у свом најбољем издању , да се такмиче ко је бољи, паметнији, љепши. Веома је то јака конкуренција , међу таквим ликовима. Само једна ствар ми није јасна. Зашто у том натјецању ни једна од те двије фиктивне личности не покуша да устврди , да каже, рецимо, како је он већи коњ или већи мамлаз од оне друге особе. Не то се не уклапа у тај ментални склоп , човјека. Сви смо постали неки супермени и сваки неуспјех се сматра слабошћу. А ја ето волим да сам слаб, нејак, да се осјећам некад и доле. Јер не могу увијек да будем горе. Да се осјећам јадно и биједно. Да се осјећам оно баш никако. Не то није дозвољено у данашњем свијету. Кад вас питају како сте, нормално да одговарате да се осјећате никад боље јер све остало се не уклапа у тај неки ментални склоп супермена, или супер жене. Ову ријеч сам измислио потакнут том равноправношћу полова. Јер не постоји ни супермен нити нека супер жена. И то су неки измислили. Постоје очеви, мајке, браћа, сестре, синови и кћери. Све остало што је супер су нам наметнули. И сама ријеч супер је баш онако испразна, ништа не појашњава нити објашњава. Питаш неког , како си, каже, супер. И тиме је све речено а у ствари ништа не говори. Ја када ме питају како се осјећам кажем супер и ријешим се било каквих додатних питања. Јер ако кажем, па онако , онда слиједе нова питања, па како , па зашто.. Питањима никад краја. А ја сам тип који баш и не воли да прича, то знају они блиски мени. Питају за мене , ко је тај. А ови што ме знају, појашњавају, ма то је онај што много ћути. Да има титула за то, звали би га ћутолог. Сада се неки од вас већ смију, јер добро знају да лажем, петљам, увијам и наводим воду на своју воденицу. Неки би ме назвали и манипулатор, који воли да се игра ријечима, и који онако потајно у свој тој причи провуче неку мисао, онако очигледно , а да је уопште и не помене.  Шта ли се то провлачи између ових ријечи, што ја не желим отворено да изнесем, већ увијам онако као онај мађионичар са фрулом који својом свирком покушава да змију извуче ван, на видјело..

  Љепота писма, знати читати и писати латиницу и ћирилицу. Не правити разлику ни када се чита ни када се пише. Прочитате цијелу књигу и на крају не знате којим писмом је написана та књига.

То је љепота, то је умијеће , то је богатство. То је у неком виду савршенство када човјек ради или ствара а не размишља да ли користи ово или оно. Шта год да пружите том човјеку он ствара, дјелује и то је заправо љепота коју видим у изразу које писмо , латинично или ћирилично ствара у нама. Када дјелујемо без престанка свјесни да је то дјеловање оно најбитније и да схватањем и једне и друге стране, некога или нечега , мушког и женског аспекта , ми добивамо шансу да нешто више заволимо, да се развијамо и да схватимо свијет око себе.

 Спојити у себи оно што је на изглед неспојиво је умјетност , чин стварања, чин рођења новог живота, радост. А радост нам је тако потребна, она која не побуђује завист код других већ ствара радост још већу око свију нас, у свима нама.

  

  

Caffe S.O.S.

   Postoje tako neka mjesta , ulice , pa i citavi kvartovi grada koji imaju neku posebnu energiju , nesvakidasnji polozaj i nesto privlacno u sebi. Ostanu tako negdje sakriveni u nama pa se na neciji mig pojave i budu tu oko nas. Svijetli i suncani, ili ponekad, onako kao u vecernje sate, prekriveni mrakom a puni neke iskricave energije. Ostanu u sjecanju kao sto nam ostane lik neke simpatije ili ljubavi, uvijek nasmijani i lijepi kakve ih pamtimo. Takav je, u mom sjecanju , ostao jedan dio grada Sarajeva. Nalazi se na padini okrenutoj prema zapadu i zauzima prostor izmedju ulica koje prave jedan reklo bi se kvadratno-trapezoidni oblik. Oprostit cete mi sto cu koristiti imena ulica iz ne tako davnog vremena. Taj dio grada je bio sa donje strane ogranicen ulicom Kralja Tomislava a sa gornje Nemanjinom da bi negdje pocinjao Sutjeskom a mozda cak i ulicom Mladena Stojanovica , dole nize prema gradu.Zavrsavao se na drugoj strani tamo gdje su se zavrsavale Skerliceva i ulica Jug Bogdana, znaci u ulici Matije Gubca. Na skoro samom vrhu ulice Matije Gubca se nalazio  i jos uvijek nalazi Caffe S.O.S. Otvoren je te davne osamdeset prve godine, decembra mjeseca….

 A otvorio ga je kao sto vecina zna, Mustafa Sosic. U to vrijeme, u tom dijelu grada a i sire, to je bio jedan od rijetkih kafica u tom stilu. Prepoznatljiv je bio, mozda i po tome sto je pri opremanju sanka i enterijera uopste, bio prvi put upotrijebljen mesing kao glavni dekoracijski materijal, pocev od okvira ugradjenih lampi iznad sanka izradjenog u drvetu, pa do svih ograda, prelaza i ivica unutar samog objekta. Prostor unutra uopste nije velik ali je specifican po tome sto je recimo, u zimskim mjesecima unutra znalo da bude tako puno ljudi da se jednostavno uvijek trazilo mjesto vise. Kad je vec ponestajalo mjesta i odzada u separeu ili u hodniku oko toaleta onda je i gazda koji je stajao unutar sanka na onoj strani prema prozoru znao da kao pravi domacin napravi jos koje mjesto za one oko njega povlaceci se jos dublje u sank.Postoji mnogo neispricanih epizoda iz dugogodisnjeg perioda od otvaranja tog kafica, vjerovatno se jos mnoge pricaju kao nekad ,usmeno medju rajom,  pa eto za ovu priliku rekoh da i ja ispricam jednu epizodu ciji sam sudionik bio licno.  

      Negdje u  junu 89 sam sjedio sa djevojkom dole na platou Skenderije u bastama koje su tog ljeta pocele da nicu po cijelom gradu. U neko doba se pojavio Stana koji je radio kao konobar u Casperu, gore na brdu ispod gradjevine. Tako kroz pricu mi rece da je on sa jos dvojicom konobara , Labudom i Kekom presao da radi kod Mustafe u SOS. Kaze navrati, dobro je. Mustafa je renovirao, sredio pravo i unutra a i otvorio bastu vani na ulici. Super je, svidjet ce ti se. I stvarno nakon odmora u julu pojavim se jedno vece u augustu gore u SOS-u. Pored pomenute trojice konobara gore su jos radili Dino, za sankom koji je vec odavno tu bio i Samir koji je radio kao konobar i koga sam sreo prvi put to ljeto.

Bilo je nesto u zraku kad udjete ljeti navece u SOS. Neka energija , gdje vam se dusa jednostavno raduje i zbog ambijenta a i zbog ljudi koje sretnete tu i onih koje znate ali i onih koje prvi put tu vidite. Cini mi se ,kad sad pogledam unazad, da sam na tom mjestu u periodu od sedam dana znao da upoznam vise ljudi nego sto sad upoznam za godinu dana. Takav je promet bio. I ljudi su vecinom bili nasmijani, veseli i uvijek spremni na salu. Narocito ova petorka konobara koju sam pomenuo. Ako je Dusan Ivkovic imao tada najbolju kosarkasku petorku u svijetu amaterske kosarke onda je sigurno , Mustafa imao najbolju petorku konobara u gradu . Neka mi ostali konobari grada oproste na mojoj smjeloj a i subjektivnoj izjavi ali recimo ako dodjete ujutro na espreso uvijek je taj espreso bio zacinjen ili nekom cokoladicom, dobrim vicem ili salom na neciji racun. A cesto ste mogli da popijete kafu a i da ne znate ko je platio kafu to jutro. Ili ste mogli ovakvu narudzbu da cujete , jedan dupli espreso i casu vode , molim da bude 10 celzijusa temperatura vode u casi. Jednom rijecju, svi su bili sretni i zadovoljni , i gosti i gazda kafica i konobari.

Ja sam navece imao obicaj da dodjem negdje oko osam –devet , malo prije svojih prijatelja, da na miru popijem kafu , da popricam sa Labudom ili Kekom za sankom ili Dinom i Stanom.Labud je imao jedan obicaj da kad popijem kafu, onako nonsalantno stavi praznu casu ispred mene, ubaci dvije kocke leda  i naspe stok ili viski. To je  uvijek bilo na njegov racun. Onda bi me samo pogledao i precutno bi nazdravili jedan drugom i vece bi tako teklo dok se ne bi pojavio neko od mojih prijatelja.Nekad je bio takav zrak unutra i vani u basti i na ulici da nije uopste bilo potrebno da se konzumira bilo kakav alkohol jer smo necim tako sami od sebe bili opijeni.

Medjutim jedno vece uz Kekinu pomoc, smo malo vise potegli. Stajali smo za sankom, bilo je vece drustvo. Negdje oko jedanaest sati dodje mi da idem u toalet. A toalet je bio univerzalan, i za muskarce i za zene jer je postojala samo jedna kabina koja se zatvarala drvenim siber vratima. Te jeseni Mustafa je odlucio da promijeni ili popravi bravu na tim vratima tako da sa unutrasnje strane , u toku popravke istih, kad udjete u kabinu nije bilo nikakve rucke kojom bi ste mogli otvoriti vrata iznutra ako su zakljucana. Kako sam vec bio pripit, otvorio sam glavna vrata toaleta  upalio svjetlo i iz tog prednjeg dijela toaleta koji je bio podijeljen od kabine visokim zidom usao u kabinu. Vrata sam malo jace potegao i samo se culo kako je brava skljocnula. Ostadoh zakljucan unutra, Obavih sto sam trebao obaviti i sad gledam sta da radim. Mogu da cekam da dodje neko i onako kroz vrata da objasnim sta se desilo. Problem je sto mogu i djevojke da se pojave pa onda vriska , frka i trka. Taj pregradni zid izmedju WC-a i dijela sa ogledalom i lavaboom je bio mozda visok oko dva i pol metra ali nije stizao do plafona, vec je bio jedan otvor izmedju plafona i vrha zida od nekih pola metra. Vidim ja nikom se ne ide u WC, kazem onako pripit ma idem preskociti zid pa sta bude. I stvarno popnem se gore na zid, osluskujem da neko nije blizu da ne udje kada se budem prebacivao na drugu stranu. Nema nikakvog znaka da bi neko mogao da udje i ja se prebacim dole i stanem ispred ogledala. Pogledam se, ona kozna jakna malo bijela od kreca. Otresem krec sa jakne , operem ruke i otkljucah vrata koja sam zamandalio prilikom ulaska. Pogledah se jos jednom u ogledalo , nikakvih tragova od preskakanja preko zida , ugasih svjetlo i vratih se za sank. Rekoh Rusu sta mi se desilo a on da pukne od smijeha. Pita ga jos Keka sto se smije, kaze Rus, znas sta  mu se desilo, pokazujuci na mene, u WC-u. Kaze Keka , garant je preskakao zid sto ce reci  da je jos neko prije mene preskakao samo eto ne saznadosmo ko jer se Keka vec okrenuo svom poslu za sankom.

To vece se vjerovatno zavrsilo , negdje oko dva ujutro kad je padao fajront.

Vjerovatno da je skoro svako vece te 89 pa narednih  nekoliko godina bilo situacija medju gostima ili zaposlenim u kaficu koje bi se mogle ispricati kao ova koju sam u kratkim crtama naveo.Zbog toga je vrijedilo doci u SOS i osjetiti te vibracije koje uljepsavaju i daju radost ljudima oko nas.

I sad kad pozelim da vidim neka draga lica vratim se u mislima  ispred SOS-a , u neko zimsko vrijeme, stavim ruku na zamagljen prozor, mahnem Stani da mi pristavi jednu duplu i gledam unutra i vidim lica koje sam tako cesto vidjao u svojoj mladosti. Dine i Samira vec odavno nema. Labud je, cini mi se, u Sloveniji Stana, je otvorio vinariju dole u gradu a Keka  drzi sad poznati Caffe Rajvosa. Ostao je Mustafa da se nosi gore na brdu sa vjetrovima i olujama kao sto se nekad nosio u mladosti sa vjetrovima na moru.

Neka ovo bude moja cestitka za rodjendan covjeku koji nam je uljepsao u mnogo cemu mladost u voljenom gradu, tim cinom otvaranja kultnog mjesta tih osamdesetih godina proslog vijeka.

Iskljucivost

    Moram priznati da mi je Milos Crnjanski oduvijek bio drag pisac. Nekako malo po strani, jer su se uvijek koplja lomila oko Andrica i Krleze. Crnjanski je imao veoma dobru moc zapazanja, vidio je i ono sto je nekima ispred nosa stajalo pa nisu vidjeli. Imao je i jednu dozu humora koja je ponekad bila veoma tesko prepoznatljiva. U jednom svom romanu, ili pripovjetki, sad se vise i ne sjecam, dok je pripovjedao o svojoj sluzbi u Rimu sreo je neku Bugarku na nekom prijemu ili nekoj veceri. Sada cu ja malkice da parafraziram taj dijalog sto se vodio te veceri. Nas pisac je kao uzgred pomenuo, naravno prethodno dobro karakterno ocijenivsi svoju sagovornicu, kako su zene iskljucive.Ona je na to bez razmisljanja, odgovorila : “Ja nisam!”

 Svaki komentar je suvisan, zar ne.

  Postali smo iskljucivi. Kao i ona Bugarka , tamo tridesetih godina, proslog vijeka. Stari iskljucuju mlade, mladi iskljucuju stare. Generalno govoreci, Muskarci iskljucuju zene, a one isto tako iskljucuju muskarce. Jedna nacija iskljucuje drugu i sav taj komicni rasplet dogadjaja traje vec dugo vremena. S tim sto se u zadnje vrijeme zahuktava kao malo kad do sada. Niko nikome ne daje pravo prvenstva, i kad neko to bas i ucini , kazu da nije normalan, da je blesav a ponekad i lud.

Ja recimo dok vozim , uvijek dajem prvenstvo drugima oko sebe, jer znam da mi nista nece pobjeci zbog jednog blagonaklonog ustupka u saobracaju. Jednom sam , dok sam vozio , stajao na semaforu. Pored mene je stajao neki kabriolet, covjek u njemu mojih godina. Crveno svjetlo. Meni se zuri jer mi se ide tamo gdje i car ide pjesice. Cekam zeleno svjetlo da se upali. Startam auto na zeleno kao da je utrka formule 1. Jos dva kilometra do kuce. I ovaj moj vrsnjak vidjevsi kako sam krenuo brzo, stisnu gas i poce da se trka sa mnom. Pogledam ga, mislim se , idiote , ide mi se u WC a nisam tu da bih se sa tobom utrkivao i dokazivao da li sam bolji, brzi ili sposobniji od tebe. Ali ne vrijedi, Razgoropadio se ovaj u kabrioletu, ko da od te nase brzine zavisi sudbina planete. Ne znam , ko je koga na kraju ostavio. Stigao sam na vrijeme kuci.

 Vozim se na biciklu, dole pored rijeke koja je prirodna granica izmedju Detroita i Windsora. Na kraju biciklisticke staze, tamo gdje most prelazi sa jedne na drugu strane rijeke, je mjesto gdje su divlje guske napravile svoje prebivaliste.  Na proljece se tu izlegu mlade guske. U rijeci dole ispod se u koloni uce plivati. Jos su nezgrapne, nesvjesne svijeta oko njih. Roditelji ih paze, usmjeravaju. I stite od nasrtljivaca.

Stizem na biciklu do jedne ovece grupe divljih gusaka koje prelaze stazu. Stanem, sidjem sa bicikla i cekam da one predju preko. Iza mene se pojavljuje tip na biciklu, sa kacigom , punom ratnom opremom , potrebnom za biciklo. On i ne usporava svoju voznju. Ocekuje da se guske, njemu kao ne znam po cijem mjerilu, visem bicu sklone. A guske kao guske, cak i ne obracaju paznju, na naseg kamikazu. On napokon  shvata da nece moci da prodje tako kako je naumio. Koci, jos uvijek ne namjeravajuci da stane , ocekujuci da ce se nekim cudom guske ukloniti sa staze. No one su u svom svijetu, nije im bas jasna ta brzina kojom kamikaza stize , niti namjeravaju da se sklone. Napokon , nas junak ulazi medju guske, primoran je da stane. Samo sto se nije sapleo i polomio tu pred mojim ocima i na ocigled nezainteresovanih gusaka. Srecom nema zrtava. Guske mirne, polako silaze dole u rijeku , a nas glavni lik , dahce, ljuti se i da moze sve bi te guske rastjerao. Sreca je  pa ne moze. Mora da ceka…

Sta je to , u ljudskome bicu , sto mu govori, da je on prvi , gore kod Boga. Da su svi ostali , drugi, nebitni i u svakom trenu jednu stepenicu nize od tog naseg, prvog do Boga, junaka.  Nesto jeste. Nesto sto nije vidljivo ljudskome oku. Nesto sto nije opipljivo ali je itekako prisutno tu oko nas. Koliko li samo tih prvih, bitnih, bitnijih od obicnih smrtnika sjedi gore kod Boga , skacuci, placuci, moleci za paznju, za ljubav, za prepoznavanje te njihove osobenosti. Kako se meni cini, izgleda da su i samom Bogu dosadili ti nasrtljivci koji bez pardona, guraju samo naprijed, pazeci da je jedino njihovo dupe na sigurnom , toplom a za druge ko jos mari. Takvo je nekakvo stanje u danasnjem svijetu. A sve zbog one iskljucivosti, koju eto ona Bugarka , jos davno, nije priznala kao svoju.

Iskljucivost je osobina ljudi sa nedostatkom empatije za druge, za svijet oko njih , sa velikom dozom preuvelicane sopstvene vrijednosti. Da li je to sve isfabrikovano , da li je to test za svakog od nas, test na kojem treba pokazati kakvi smo u sustini. Vjerovatno da jeste. Oni koji fabrikuju i igraju se sa nasim osjecanjima samo rade svoj posao. Mi mozemo odluciti da li cemo biti iskljucivi ili cemo sa paznjom saslusati drugu stranu, Normalno treba uvijek razluciti da li druga strana ima argumentovane razloge ili su ti razlozi posljedica kojekakvih fantazija. A naravno, i fantazije se fabrikuju, jer neko nas veoma dobro poznaje i zna kako cemo reagovati na ovo ili na ono. Zato sve to nekako izgleda sareno, mutno, neuhvatljivo i relativno. Jedina istina ili ono apsolutno je Bog, a od njega i da hocemo pobjeci ne mozemo. Njemu se vracamo i to je jedina izvjesnost u svim nasim neizvjesnim zivotima.

Impuls

       Ne mogu da se iskljucim. Ne ide. Jednostavno stojim, tapkam u mjestu.Ne mogu da pogodim tu nit , istanjila se. Pokusavam da je ojacam. Ali mi ne uspijeva. U glavi mi se roje misli, ko rojevi pcela. Zuje , skacu sa jednog cvijeta na drugi. Ali na kraju kad svo to zujanje prodje ne stizem da pokupim med. Ostaje neka praznina. Da li je to ovaj kraj zime , koja polako nestaje. Ili podneblje. Moje okruzenje. Ne znam. Pokusavam naci odgovore. Znam da leze u meni. Ali ne nalazim put do njih. Duboko su negdje sakriveni ti odgovori. A ja ne nalazim nacin. Mozda mi treba podsticaj sa strane. Neka nova vizija. Kada bih se mogao vratiti u skolu, na cas naseg jezika. Da nam profesorica zada neku temu o kojoj bi pisali , lakse bi mi bilo. Ovako tapkam. Kruzim oko necega sto ne postoji. Gubi se u magli iako je suncan, predivan , pretproljetni dan. Pokupim tako neku misao, neku energiju oko sebe, neku ideju. Ali danas to ne ide. Trazim , kopam , spustam se u jamu dole, ne bih li nasao ono o cemu bih zelio da pisem. Zelja. Opasne zelje znaju da budu. Obicno, iako mi to i ne znamo , nase zelje se ispunjavaju. Zato treba biti pazljiv sa onim sto zelimo. Jer to ce nam se vjerovatno ostvariti ali ne mozda na nacin na koji bi zeljeli. Zato se trudim , na nekom svjesnom nivou , da se oslobodim zelja. Tesko to ide. Znate to i sami. Cim se probudim ujutro, osjetim zelju da pijem kafu. I cudan je taj osjecaj, sto se kafe tice. Popijem jednu i osjecaj dok je pijem je predivan. Zelio bih da taj osjecaj traje. Pomislim da bi mi druga kafa mozda produzila taj osjecaj koji se javio dok sam pio prvu kafu. Ali uvijek me taj osjecaj prevari. Druga kafa je vec nesto sasvim drugo. Nepotrebna. Suvisna. Ubija onu ljepotu koju sam osjetio pijuci tu prvu jutarnju kafu. I sa svim drugim stvarima je isto tako. Zeljeli bi da produzimo taj osjecaj koji nam se javi na tren dok uzivamo u necemu. Suncamo se na plazi. Predivno je. Sunce nas miluje svojim zrakama. Kad bi taj osjecaj dok lezimo na Suncu mogao da potraje. I stvarno ako odlucimo da potraje , negdje pred kraj dana se nadjemo zaprepasceni, vjerovatno sa osjecajem bola od crvenila koje se preko nase koze rasirilo kao da nas je neko let lampom isprzio. Lijep je osjecaj i kada se kupamo u morskoj vodi. Ponekad pozelimo da i taj osjecaj potraje. I ostanemo jedan duzi period vremena u vodi. Kada izadjemo budemo modri kao da smo goli stajali u nekom snjeznom predjelu. Tresemo se. Koza nam se skupila. Gledamo kako da dodjemo sebi. I tesko nam to polazi za rukom. Osjecamo da smo jednostavno pretjerali. Da ne pominjem pice. Da ne pominjem mnoge druge materijalne stvari koje nam u trenutku pruzaju zadovoljstvo koje bi mi , ovako konstruisani, sa ljudskom pamecu, zeljeli da ucinimo vjecnim. Ne ide to.

Treba naci mjeru. Mjera je ona stvar koja covjeku kaze kada treba da stane. Da promijeni brzinu, da uzme mijenjac u svoje ruke i da krene drugom brzinom, mozda cak u sasvim drugom smjeru, drugom pravcu od onoga kojeg se drzao do samo prije par trenutaka.  A to tesko ide. Tesko je , jer nas nosi neka inercija, onog kursa, puta kojeg se drzimo jer smo lijeni, inertni i jer svaka promijena iziskuje napor, mnogo energije , ponekad cak i boli da bi izasli iz tog inertnog stanja.

Srecom po nas , pomoc uvijek dodje odozgo. Ne znam bas kako ali dodje. Recimo krenem ujutro na posao. Osjecam se mrzovoljno, samo razmisljam o tome kako da odradim taj dan do pet sati popodne i da se vratim kuci. Sve me nesto boli, osjecam se bezvoljno. Mrzim sebe a  druge jos vise. One ispred sebe, na putu, promatram. Gledam kako voze. Nerviram se ako mi neko izleti u toj voznji. Psujem, iako rijetko , ali opet opsujem. Samo mi kroz misli prolijece misao o tom povratka kuci , popodne , nakon posla. U dilemi sam da li cu taj dan uopste moci izdrzati na poslu. Ponekad se pojavi misao da se javim na posao, da kazem da se ne osjecam dobro i da se vratim kuci da odmorim , ko zna od cega. I misli se tako vrte , prestizu jedna drugu. Nema im kraja. Ali srecom kraj mojim mislima dolazi onog trenutka kada se pojavim u kancelariji. I gle cuda.

Pomoc stize. Sjedam , palim kompjuter, provjeravam e-mail i docekuje me e-mail koji od mene zahtijeva maksimalnu prisutnost, budnost. Akciju. I oni problemi , ono osjecanje dok sam se vozio na posao. Ona malodusnost. Prenemaganje. Zelja za odmorom nestaju kao sto se magla podigne i nestane uslijed suncevih zraka koje nemilosrdno ciste sav taj ustajali vlazni zrak koji se slegao dole iznad povrsine zemlje.

Kao kroz maglu se sjecam, na povratku kuci , kako sam to jutro bio mrzovoljan, nikakav. Kako sam imao osjecaj da ni do rucka necu izdrzati na poslu. Ali eto izdrzao sam do kraja radnog dana, nakon cega se osjecam mnogo ljepse , poletnije i vedrije nego to jutro kada sam krenuo na posao. Mozda na neki nacin sretan. Trebao je samo neki impuls koji be me trgnuo iz te inercije koje sam se drzao , kao neke umisljene sigurnosti. Jer mi imamo tendenciju da tezimo toj nekoj sigurnosti. A sigurnost, to je jedna obicna magla, nekad gusta kao ona sarajevska a nekad prozirna , laka , skoro nevidljiva.Ali ipak prisutna.Impuls koji dolazi, koji nas budi, koji nas drzi na ivici je pomoc odozgo. On nas uvijek vodi, usmjerava i daje nam snagu , koje mi veoma cesto nismo svjesni da posjedujemo. I sto vise energije trosimo, potaknuti tim impulsom, to vise energije dobivamo sa tog nepresusnog izvora. Svo moje pisanje dobija taj impuls , koji me, ma kako naporan dan bio , drzi na vrhovima prstiju , daje mi snagu da idem dalje i da ne gubim volju. I svaki novi tekst, sa knjizevnom vrijednosti ili bez nje, je samo nova snaga, nova energija. I kad je na jedan tekst stavljena tacka, odmah tu postoji ideja, energija i misao o novom tekstu. Svaka ustajalost. lijenost., malodusnost je glavmi neprijatelj, ciji sam ja sam kreator i protiv njega se borim svaki dan, svako jutro da ne pobijedi. Reci cete , nije ti lako. Znam , zato vam sve ovo i govorim. 
 A novi tekst slijedi…

Zid

   Citam naslove ovih tekstova sto sam ih objavio u zadnjih mjesec dana. Sve bolji od boljeg. Ne znam samo odakle mi ideje padaju za takve nazive tekstova. Cak je za jedan tekst izabrana rijec koja ne postoji u nasem jeziku ali eto meni se kao ucinilo da postoji pa sam je nekako krisom ubacio. Normalno , publika koja cita moje tekstove je veoma uvidjavna, lijepo vaspitana pa samo prelete preko tih naslova , cude se ponekoj mojoj neuroticnoj strani koja se pojavi s vremena na vrijeme i idu dalje. Medjutim , ja sam uvijek bio temeljan u svim poslovima sto sam ih obavljao pa sam se zato vratio na ove nazive tekstova kako bih vam rekao , da su stvarno onako , iskren da budem, nikakvi.

Recimo , tekst sa nazivom , O ruzama. Sta ja znam o ruzama, osim da se ubodem na pokoji trn kada pokusavam da ih uberem ili da kupim buket. Ali eto nasao se jedan pametnjakovic pa ce sada, nama, da prica o ruzama. Iako mi se cini da ruze mozda nisam ni pomenuo u tom tekstu. Pa onda naziv teksta , Radost. Sta ja znam o tom pojmu kada sam manje vise cijeli dan nadrndan, namcor i tmuran. Ali eto, ipak zna on sta je radost. Vjerovatno zato i pise , iz te svoje ceznje za radoscu. I mogao bih da svaki taj naslov analiziram ali ipak je bolje da stanem ovdje.

Pogledajte Vi naslov knjige , Braca Karamazovi. I da nise procitali tu knjigu, i da nemate nikakvo znanje o toj knjizi i da nikad niste culi nista o njoj niti ste culi za taj naziv, sam taj naslov ce u vama izazvati strahopostovanje. I to strahopostovanje dolazi samo po sebi, bez ikakvih vanjskih uticaja. Jednostavno cujete taj naziv i osjetite energiju koju je Dostojevski jos davno unio u tu knjigu, znajuci da ce taj naslov da zivi vijekovima, i da ce  i bez citanja tog djela, ljudi osjecati neko strahopostovanje. To je karakteristika vidovitih ljudi. Oni toga nisu ni svjesni , oni su jednostavno takvi , ne razmisljajuci niti pridavajuci toj svojoj vidovitosti prevelik znacaj. Mozda zato i jesu obdareni tom sposobnoscu da vide ono sto drugi ni u snu ne mogu da vide , naslute ili osjete.

   To je jedan vid percpepcije. Da osjetimo , da spoznamo, da shvatimo ono sto nam se nikada pred ocima nije pojavilo ali duboko u sebi znamo do u detalje sta je to, kako reaguje, kako se ponasa , kuda vodi i sta nosi u sebi. Mi zivimo u danasnjem svijetu gdje bi po nekim zakonima evolucije trebali biti na najvisem stupnju razvoja u svim oblastima zivota. Da li smo, to vi najbolje znate. Za to vam nije ni moje misljenje ili stav uopste potrebno. Ali eto ipak da se dotaknem te nase svakodnevne percepcije. Po meni, je ona kao jedna sasusena grana na drvetu koja jos ne zna da li ce ili nece dati poneki list, u ovo proljece sto nam stize. Nasa percepcija, doduse malo iskrivljena, nam govori da cemo mi zapravo vjecno da zivimo. Evo zapitajte sami sebe, kada pomislite o svom zivotu, zar jednim dijelicem te percepcije ne mislite kako cete da izgurate bar jos hiljadu godina, ako ne i vise. Ha, ha , ha. Ti nas pokusavas nasmijati. Da , upravo to. Ja vas pokusavam, neuspjelo nasmijati. Ne ide mi to bas od ruke. Jer i vi i ja znamo da bas hiljadu godina i nije tako lako izgurati. Medjutim , mi se upravo tako ponasamo. Gradimo neke kule od pijeska, tik pored morske vode, misleci da ce ti gradovi da traju vijekovima. Niti ce oni trajati vijekovima, niti mi. U nekom smislu, mi cemo izgurati i duze nego sto bi sve te kule i  gradovi mogli da izguraju. Ali opet , percepcija, kazete vi. Sta nam ona govori, osim tih nebuloznih ideja o vjecnom zivotu, nas , nama bliznjih i svega onoga za sta smo vezani u ovom zivotu. Nasa iskrivljena percepcija nas veze, bez bilo kakve potrebe , za stvari ili ljude , za koje dole, duboko u sebi, znamo da nisu vjecni. Ali mi i dalje ne posustajemo, nego se cudimo, pa pomalo ljutimo, pa na tren postajemo agresivni kada nas ta iskrivljena percepcija dovede u corsokak. Dodjemo do zida pa ne mozemo, ni naprijed a nazad nam se bas i ne ide. I onda nam jedino preostaje da se lupamo glavom od zid. Oni vispreniji, lukaviji cekaju na tren kada ce zid da nestane, a oni u vecini lupaju li lupaju. Doduse postoje i oni na koje taj zid i nema uticaja jer im percepcija to ne dozvoljava, Za njih je zid vazduh, tako se i ponasaju. Krenu kroz taj prazan prostor i odjednom se nadju na zemlji. Osjete da su u nesto udarili i vide da su dole ali ne znaju sta je to sto ih obori s nogu. Sirok je dijapazon tih nasih suocavanja sa zidom. Svi doduse i misle da je njihov nacin ophodjenja sa zidom, onaj pravi. Neizbjezni i jedini moguc. Oni sto cekaju da zid nestane, ce se nacekati. Bez obzira na svo lukavstvo koje im stoji na raspologanju. A oni sto lupaju ce jos ponosno da pokazuju oziljke na svojoj glavi i da tvrde kako drugog nacina nije bilo. Za one sto jos nisu svjesni zida , za njih tek postoji put na kojem ce se naci pa ce dospjeti ili medju one lukave ili medju one sa oziljkom. Oni imaju jos mnogo toga da nauce, o zidu naravno.  

A zid postoji samo u nasim glavama, nasim mislima , nasim postupcima, nasoj iskrivljenoj percepciji da je nesto nase, da ce to nase da bude vjecno i da cemo mi biti vjecni. Niti je bilo sta nase, niti ce bilo sta biti vjecno , sve je oduvijek bilo i bit ce samo Bozje, i ljudi, i gradovi i planeta Zemlja. Svi oni koji misle da su van tog kruga ceka jos uvijek jedan neprelazan zid.  

    

       

        

Energija

   Energija oko mene je malo , rekao bih , kontaminirana, pa sam se nasao u nekoj svojoj bolesnoj verziji. Kao da me neka gripa uhvatila zadnjih dana pa se pokusavam ocistiti na sebi svojstven nacin. Osmijehom. I to kad se ono najgore osjecam. U pola noci kad se probudim , ne znajuci da li sanjam ili sam budan. U nekim kosmarnim snovima gdje sanjam puno poznatih ljudi , dodje mi da vrisnem , da iskocim iz svoje koze. Ko zna mozda mi to i uspijeva a onda se ujutro nanovo vratim u svoje tijelo, pa bolujem vec ne znam koji dan. Postoji jedan veliki razlog zbog te moje groznice, ali moram u sebi ostati miran i pribran kako bih bio spreman na ono sto dolazi. Opet osmijeh lebdi preko usana iako mi u glavi nije bas najbistrije.

  Bolest je u svakom slucaju dobra, cisti dusu , smiruje strasti, gasi energiju tamo gdje se energija rasipa , i usmjerava nas na pravi put. Zato mi  na neki nacin prija ovaj talas gripe sto me zakacio, iako je tesko cijeli dan se nositi sa njom. Najlakse bi bilo kada bi se taj talas prespavao ali onda bi dusa jos vise patila. Ovako se ja patim trazeci taj nacin da dusa skine one okove koji joj ne daju naprijed. Jer tijelo ce da ide dokle ide ali dusa je na tom putu koji ko zna koliko traje. 

Oni sto misle vise o tijelu ce reci kako lupam gluposti sto ja i ne zelim da osporavam. Za nekoga stvarno izgledaju mozda kao gluposti. A cak i oni koji se slazu sa mojim razmisljanjem, ni njih ne mogu da osporavam. Kad malo bolje pogledam na svijet oko sebe, ne vidim nista sto bih mogao ili trebao osporavati. Svijet je takav kakav je vec , na meni je da ga takvog prihvatim. Uz neizbjezan osmijeh koji je ipak u ovom trenutku, ali I u bilo kom drugom , iskren i najbitniji i koji otkriva smisao cak i u onome gdje smisla na prvi pogled nema…

  Zasto pominjem osmijeh, tako uporno, pogotovo u situacijama koje nas dovode do granice izdrzljivosti, kada gubimo vjeru i nadu da je ono sto cinimo pravi put, kada nas bolest stigne, nesreca neka… Osmijeh je najveca zastitta koju sebi mozete pruziti , I to najcesce kada nikakvih drugih aduta u rukavu vise nemate. Probajte , sa osmijehom . On je znak da je Vasa dusa spremna za novi korak naprijed, za novu stepenicu , za novu promjenu bez koje ili tonemo ili propadamo , u krajnjoj liniji nestajemo iz ovog zivota.

Vas osmijeh nije signal nikome u vasoj okolini , ne to je mnogo jaci signal koji doseze mnogo dalje od onog mjesta gdje se nalazite. Taj osmijeh stize na pravu adresu i on je jedini spas. Mozete pokusati i sa drugom varijantom,. da se ljutite na svijet oko sebe, na sudbinu, na situacije, na bolest , na nesrecu… Ali nista od toga vam nece dati osjecaj olaksanja , radosti postojanja kao sto to osmijeh moze da vam priusti. Onaj osmijeh koji nista ne trazi zauzvrat nego je tu da pokaze da ste zivi bez obzira na sve okolnosti oko vas.

Neko bi rekao, to je umijece zivljenja a ja bih rekao , to je samo jedan nacin da se putuje kroz zivot …Postoje i mnogi drugi a svakome od nas je dato da biramo svoj...

O ispitima

   Treca smo godina fakulteta. Rus je moj kolega, na istom smo smjeru. On je tip koji moze povuci za petoricu, za razliku od mene koji vrijeme provodi ispijajuci kafe po okolnim kafanama, druzeci se sa raznoraznim tipovima, znajuci da ce jednog dana svi ti likovi biti inspiracija za nesto sto se ne uci na fakultetu…

Priblizavao se ispit iz geodezije. Rus je spremao ispit i onako u pauzama me je nagovarao da izadjem na ispit , jer je ispit stvarno lagan i da ce mi on dati da prepisem rad od njega. Nekako me je ubijedio, valjda taj dan nisam imao nista pametnije da radim pa sam se pojavio na ispitu. Rus je sjedio pored mene, samo je jedna prazna klupa bila izmedju nas.

Dobili smo pitanja i Rus je poceo da pise svoj rad. Ja sam promatrao po ucionici, gledao druge studente kako prepisuju, koji im je sistem. Onda mi je dosadilo  pa sam poceo da gledam kroz prozor, vani je bio prelijep proljetni dan. A Rus pise li pise.

U jednom trenutku kada je ispisao cijeli list papira , onako u zurbi , on gurnu list sa strane a kako je klupa bila glatka onaj list prokliza do klupe izmedju nas. Ja cim sam vidio onaj ispisani list na dohvat ruke, zgrabih ga u sekundi i stavih ispod svog lista papira. Poceh da prepisujem a posto su na tom listu bila i pitanja bez kojih je Rus nepaznjom ostao, on poce da me moli da mu vratim papir. Govorim mu kako cu mu vratiti dok prepisem ono sto je napisao. On pocinje da mi prijeti, zapjenio. Govori mi jesam normalan, a mene smijeh uhvatio i prepisujem uveliko. On samo sto ne ustane od klupe ali ne smije. Mene smijeh ne popusta. I prepisem ta tri pitanja od pet i vratim mu papir. On zavrsi dva preostala zadatka i nekako ne nadjosmo vremena da mi doturi papir ili je onako jos pomalo ljut sto sam ga na prepad uhvatio jednostavno odlucio da ne rizikuje previse vec mi samo objasni kako da uradim ostala dva pitanja. Normalno, laik kakav sam bio, nisam bas shvatio sta mi govori. On polozi ispit a ja  ostavim taj ispit za neki drugi rok.

Negdje u istom mjesecu smo polagali pismeni ispit iz Mehanike tla i stijena. O tom predmetu i kada sam ga polozio nisam imao predstavu o cemu se bas radi, sa sigurnoscu. A kada smo se pojavili , Rus i ja na ispitu , nisam znao ni sta polazem. Na pismenom ispitu dezurni asistent je bio moj imenjak. Covjek od nekih cetrdesetak godina, koji je dok je drzao vjezbe imao obicaj da drzi zapaljenu cigaretu u kutu usana i tako drzi predavanje. Normalno za takvog strastvenog pusaca, kakav je bio, bilo je sasvim normalno da studenti na ispitu mogu da puse cigarete. Moj imenjak nije bio strog, obicno je pustao studente na ispitu da se pomazu svim mogucim sredstvima kako bi polozili ispit znajuci da ce ipak svoje znanje morati da predoce na usmenom ispitu kod profesora Saraca. Taj dan kada smo Rus i ja sjeli jedan pored drugog na ispitu , asistent nije bio bas dobre volje. Da li ga je nesto van fakulteta i posla dovelo u neko razdrazljivo stanje, ne znam. Uglavnom kada je poceo ispit, i kada su studenti poceli otvoreno da prepisuju , mijenjaju papire on je kao grom iz vedra neba poceo da uzima radove studenata koji prepisuju i da ih izbacuje sa ispita. Mi smo se nasli u cudu, nismo znali sta da radimo. Nesto smo nas dvojica uspjeli da prepisemo , medjutim dosli smo do pitanja koje ne znamo.Pitam Rusa sta da radimo a on slijeze ramenima. Ne zna. Nemamo nikakvu ideju kako da to zadnje pitanje uradimo a da prepisemo ne mozemo jer je asistent tu negdje oko nas. Dok je asistent prolazio pored nas Rus ga upita , malo snishodljivo , ne bi li kako omeksao ljutog asistenta:

“Profesore, da li mozete da mi pomognete oko ovog pitanja?”

Asistent dolazi ispred njega , stoji i promatra ga sa cigaretom u ustima. Ja ih gledam sa strane i vidim da nece to na dobro izaci. Kaze asistent:

”Pa znas li ti to pitanje?”

“Pa znam ali mi treba mala pomoc?” opet Rus onako pokunjeno odgovara.

“Znas ili ne znas?” pita asistent ponovo.

“Pa ne znam.” snebiva se moj drug.

“E kad ne znas, daj ovamo taj svoj rad!” rece asistent i uze mu papire.

Rus se nadje u cudu a asistent mu samo pokaza rukom prema vratima. Moj drug uze stvari i izadje pokisao ko mis. Asistent pogleda uokolo i ugleda mene kako posmatram tu sitauciju. 

”A ti?” rece

A ja brze bolje izvadih cigaretu iz kutije i rekoh:

”Profesore, treba mi upaljac ako imate, da zapalim cigaretu.”

On se trgnu za dzep kao sto se revolverasi trzaju za pistolj, izvadi upaljac, kresnu ga i onako me ispod oka pogleda. Ja zapalih cigaretu i samo kratko dodah:

”Hvala!”

On se okrenu i ode na drugi kraj ucionice. Do kraja ispita je valjda ispunio kvotu studenata koje je trebalo izbaciti sa ispita tako da sam negdje pred kraj ispita dovrsio svoj rad prepisujuci odgovor na to zadnje pitanje.  Ovaj put sam ipak imao vise srece od svog druga tako da polozih ispit o kojem nisam bas nista znao. A da iskren budem i dan danas kada se postavi pitanje stabilnosti kosina ili pravljenje podzida ja to ostavljam onim rijetkim koji znaju tu materiju. A takvih je , moram priznati, veoma malo.