Љепота

   Да пробам ћирилицу , мало. Када се вратим мислима у то неко вријеме , тамо иза свих ових врлети, долина, провалија, које су се испријечиле између нас и тамо нечега, што ми зовемо прошлошћу , схватим да сам одувијек више волео ћирилично писмо. Некако је одувијек давало неку посебну љепоту док сам гледао, па и читао неки текст. Знам да ће многи од Вас да примјете како сам умјесто волио написао волео, а једини разлог за то лежи у томе што ми овај програм у којем пишем текст избацује грешку када пишем неке ријечи ијекавицом , ваљда је тако форматиран па очекује да пишем екавицом, када пишем ћирилицу. Али ипак ћу се држати ијекавице, те своје ријечи а не речи. Ево сада ми програм избацује грешку на екавици умјесто на ијекавици. Стварно наш језик има неку универзалну недослиједност коју ми само можемо да схватимо али тешко да то могу да ухвате програмери разних програма.

  Значи причати ћемо вечерас о љепоти. Писма. Додуше, писање ћирилицом није било лако, изискивало је много више енергије, умијешности, стрпљења... Срећа је па сада не користим оловку и папир него ову електронску машину. Све нам је данас , у овом свијету у којем живимо , олакшано. Па и то писање. Што на један начин ствара мали парадокс. Док су користили папир и оловку, људи су квалитетније писали а сада када нам је пружена могућност да брже и више пишемо ми пишемо слабије, очајно , досадно, испразно. Није ми јасна та законитост која влада.

Можда она нема никакве везе са технологијом, са оловком и папиром већ са унутарњим стањем човјека у данашњем свијету. Па самим тим и са стањем , свеобухватним, човјечанства.

  Ми смо данас у једној смијешној фази људске историје, о жао ми је , стварно ми је жао што нећу моћи да доживим бар хиљаду година. Да доживим ту неку 2964. годину па да се вратим у мислима у ово данашње вријеме и онако се добро исмијем свој нашој лудости, глупости, будалаштинама. Волим рецимо да гледам двије особе како воле да се покажу, у свом најбољем издању , да се такмиче ко је бољи, паметнији, љепши. Веома је то јака конкуренција , међу таквим ликовима. Само једна ствар ми није јасна. Зашто у том натјецању ни једна од те двије фиктивне личности не покуша да устврди , да каже, рецимо, како је он већи коњ или већи мамлаз од оне друге особе. Не то се не уклапа у тај ментални склоп , човјека. Сви смо постали неки супермени и сваки неуспјех се сматра слабошћу. А ја ето волим да сам слаб, нејак, да се осјећам некад и доле. Јер не могу увијек да будем горе. Да се осјећам јадно и биједно. Да се осјећам оно баш никако. Не то није дозвољено у данашњем свијету. Кад вас питају како сте, нормално да одговарате да се осјећате никад боље јер све остало се не уклапа у тај неки ментални склоп супермена, или супер жене. Ову ријеч сам измислио потакнут том равноправношћу полова. Јер не постоји ни супермен нити нека супер жена. И то су неки измислили. Постоје очеви, мајке, браћа, сестре, синови и кћери. Све остало што је супер су нам наметнули. И сама ријеч супер је баш онако испразна, ништа не појашњава нити објашњава. Питаш неког , како си, каже, супер. И тиме је све речено а у ствари ништа не говори. Ја када ме питају како се осјећам кажем супер и ријешим се било каквих додатних питања. Јер ако кажем, па онако , онда слиједе нова питања, па како , па зашто.. Питањима никад краја. А ја сам тип који баш и не воли да прича, то знају они блиски мени. Питају за мене , ко је тај. А ови што ме знају, појашњавају, ма то је онај што много ћути. Да има титула за то, звали би га ћутолог. Сада се неки од вас већ смију, јер добро знају да лажем, петљам, увијам и наводим воду на своју воденицу. Неки би ме назвали и манипулатор, који воли да се игра ријечима, и који онако потајно у свој тој причи провуче неку мисао, онако очигледно , а да је уопште и не помене.  Шта ли се то провлачи између ових ријечи, што ја не желим отворено да изнесем, већ увијам онако као онај мађионичар са фрулом који својом свирком покушава да змију извуче ван, на видјело..

  Љепота писма, знати читати и писати латиницу и ћирилицу. Не правити разлику ни када се чита ни када се пише. Прочитате цијелу књигу и на крају не знате којим писмом је написана та књига.

То је љепота, то је умијеће , то је богатство. То је у неком виду савршенство када човјек ради или ствара а не размишља да ли користи ово или оно. Шта год да пружите том човјеку он ствара, дјелује и то је заправо љепота коју видим у изразу које писмо , латинично или ћирилично ствара у нама. Када дјелујемо без престанка свјесни да је то дјеловање оно најбитније и да схватањем и једне и друге стране, некога или нечега , мушког и женског аспекта , ми добивамо шансу да нешто више заволимо, да се развијамо и да схватимо свијет око себе.

 Спојити у себи оно што је на изглед неспојиво је умјетност , чин стварања, чин рођења новог живота, радост. А радост нам је тако потребна, она која не побуђује завист код других већ ствара радост још већу око свију нас, у свима нама.